На промоцији његове књиге „И смртно и вечно“ сала Луткарског позоришта била је препуна. Небројано пута био је на рубу смрти, али га је његов снажан дух извео из сваког животног понора. Детињство је провео на Црвеном певцу, светски путник је у правом смислу те речи, а судбину му је прорекла врачара у Вучитрну када је имао седам година. Он је алпиниста и инжењер заштите на раду Слободан Гејо, а ово је само делић његове животне приче коју је испричао Нишким Вестима.
Пророчица из Вучитрна
Породица Гејо се у Ниш доселила из Вучитрна. Слободан се сећа да су били једина српска породица и да су свуда око њих живели Албанци. Срба је било мало и углавном су живели у другим деловима града.
“Имао сам седам година, то је било 1958. У једној напуштеној кући, код млина, улица се звала Партизанска, седела је старија Циганка. Падала је киша када сам пролазио и она ме склонила у кућу. Успут сам покупио неко трње на рукама и хтела је да ми помогне. Вадећи ми трње из руку, почела је да се изненађује гледајући линије на мом длану. Чудила се како је могуће да дете има длан тако избраздан линијама. Сећам се да је рекла да оне говоре о непрестаном умирању и рађању. “Куку, ово у животу нисам вид’ла” (смех). Тада ми је рекла да ћу имати леп, дугачак и јако чудан живот”, присећа се Гејо.
Каже да је тада, као дечак, био збуњен њеним речима да ће му живот доносити несвадишање догађаје, али се често, на путовањима, сећао тог „пророчанства“.
ЖЕЂ ЗА ПЛАНИНАНА И ПУТОВАЊИМА ЈАВИЛА СЕ ВЕЋ У ТИНЕЈЏЕРСКИМ ДАНИМА, У СЕДМОМ РАЗРЕДУ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ, КАЖЕ АЛПИНИСТА СЛОБОДАН ГЕЈО.
“Нисам на селу имао бабу и деду код којих бих одлазио, па сам лагао другаре да викендима идем код бабе на село. У ствари, обичавао сам да зажмурим, уперим прст на географску карту и која ми планина буде најближа, седам на аутобус и идем,” објашњава.
Одлазак у планину било је решење и за све животне проблеме.
“Купим две слане кифле и бежим у Суву планину. Направим колибу и кад падне мрак – трком кући. Било ме страх да ме вуци не поједу”, додаје уз смех.
Урбани живот и планине
Црвени певац је било време другара и мангупирања.
“То је био један урбани живот. Различит од планинског, сељачког , што је мене увек привлачило. Мамило ме да истражујем, да се пењем високо, да се завлачим у рупе. Што би рекла моја баба “тражиш си ђавола”.
Алпинизам је, каже, изабрао као “превозно средство” да стигне до свог циља. Могло је да буде и морепловство, летење, било шта друго, битно је да се путује.
На питање Нишких Вести да ли отприлике зна колико је стотина хиљада километара до сада пропутовао, Слободан Гејо је одговорио:
“Знам за задњих 20 дана – преко 9000 килметара. Од Ниша, преко Милана и Торина. Бијансон, Алпи, Марибор, Инзбрук, Лангефелд, Минхен, Ниш. Из Ниша Софија, па Париз. Из Париза сам дошао у Ниш пре три дана”, образложио је ову импресивну километражу.
Каже да живи једино када путује, али да се с годинама ипак нешто променило.
“Све више једва чекам да се вратим кући. Не живим више на Црвеном певцу и Маргеру. Направио сам кућу у најлепшем делу света међу највећим стенама овог краја. Живим у Јелашничкој клисури. Буђења, јутра, вечери, ноћи то је мој сан,”казао је Нишким Вестима.
Хималаји, Анди, Килиманџаро
Слободан Гејо, по образовању инжењер заштите на раду, попео се на врхове најпознатијих планина на свету. Нишки алпиниста освојио је све хималајске врхове, а неколико пута попео се до крова света – Монт Евереста. Осим азијских, освојио је и све планинске врхове у Африци и Јужној Америци. 1996. године, са америчком експедицијом ишао је на Хималаје без боца са кисеоником, а годину дана раније ПОТПУНО САМ , обишао је северну страну Тибета. Амерички „Африка експлорер“ га је 1999. године ангажовао као професионалног водича за источну Африку и Килиманџаро.
“Свака од планина је на мене оставила неизбрисив траг, јер у свакој сам се борио са невољама обичног човека да савлада немоћ и бол који доноси успон на велике планине, али најопаснији врхови на којима сам био за мене су остали Цхо- Оyу и Монт Еверест, “ рекао је Гејо.
На наше питање како је бирао планине и места на која ће путовати, Гејо је одговорио:
“Нисам ја ништа бирао.То се догађало. Добијао сам позиве, на пример у Африку никада нисам планирао да одем. Тамо су мале планине, Килимаџаро, 6000 метара, за неког ко заиста стреми висинама то није изазов (смех). Међутим, после Евереста, Американци су ме звали да будем вођа експедиције у источној Африци. Вођа сафарија сам био 7 година, 13 пута сам се попео на Килиманџаро, са разних страна. На Монт Кенију, на два врха Нелион и Батион попео сам се 11 пута. Сафари ми је био досадан, организовао сам један одлазак на живи вулкан Ол Доинyо Ленга у Танзанији , ишли смо пешке под наоружањем, то је било баш узбудљиво,” (смех).
О Латинској Америци Гејо каже да је била његова припрема за изазове које су доносили Хималаји. Припрема и организма и мисли. За планинске врхове Јужне Америке каже да су изузетно лепи, да се до њих лако стиже и да природа није сурова.
Најфасцинантнији су Тибет и Хималаји.
“Тамо не зависи све од тебе и ниси ти моћник, Хималаји, та антена света шаље такве вибрације да једноставно мораш да се управљаш према њима. Мораш да будеш спреман на све, на лепо и ружно. На безизлаз, лавину, кадсе руши цео град величине Ниша, а ти си у средини,”објашњава Гејо.
НА ПИТАЊЕ КОЛИКО ЈЕ ПУТА ЊЕГОВ ЖИВОТ БИО ИЗЛОЖЕН СМРТНОЈ ОПАСНОСТИ, ГЕЈО НЕ ЗНА ОДГОВОР.
“Не знам колико сам се пута свесно и несвесно спасио из безизлаза. Колико ме пута сама судбина избацила на површину. Давио сам се у реци, падао сам, обрушавале су се лавине на мене, био сам заробљен у дубоком снегу.”
Први роман
Свој првенац, путописни роман ““И смртно и вечно“, Слободан Гејо промовисао је у препуној сали Луткарског позоришта. У овој књизи покушао је да сачува од заборава све своје емоције, размишљања, догађаје, људе и места на којима је био. Књигу је издао Нишки културни центар, а најавио је да управо пише и другу, јер његов живот не може стати у 300 страница само једне књиге.
“Путујући по свету човек стално тражи неко ново сазнање, нове светове, нова искуства. Тражећи себе у најтежим тренуцима, упознаје се у највећим искушењима. Долази до сазнања о суштини живота. Другачије посматра своје окружење и проблеме са којима се среће у животу. Контролише своја осећања и управља собом на прави начин. Човек који сиђе с високе планине посматра живот из другачијег угла него што је то радио пре успона,” тврди Гејо.
Порука за крај
“Не смемо да бежимо од изазова и да се кријемо од муке и трпљења. Морамо да навикнемо себе да ништа што је лепо, добро и вредно није лако добављиво. Све вредно се јако тешко осваја. Морамо да ојачамо себе и да будемо упорни у жељи. И наравно, треба ослушнути и следити тај унутрашњи глас. Он зна правац”,закључује уз осмех.
Извор: НИШКЕВЕСТИ