Сићево је српска Кападокија

ЛЕГЕНДА вели да се Свети Сава у 13. веку идући ка Цариграду, путем по литици Сићевачке клисуре, уморио и свратио у село окружено виноградима. Затражио је воде од једне домаћице, а она је одговорила да воде нема већ само вина и пружила му врч. Кад је Свети Сава окусио божанско пиће са сићевачких падина, благословио је село и винограде.

Становништво тог старог Сићева отишло је ка северу у великој сеоби Срба под Арсенијем Чарнојевићем. Тада је, по легенди, од Османлија побегао и сићевачки манастир Свете Богородице, прелетевши из подножја врха Јечаве на другу страну Нишаве, под скуте врха Кусача, где и данас стоји. Село које је благословио Свети Сава није трајно запустело. У њега је, по предању, долутао збег српских винара и сточара с Косова и Метохије који су обновили винограде и торове.

Сићево је 1905. одабрала наша велика сликарка Надежда Петровић да у њему организује прву међународну ликовну колонију у Србији. Разлог није било вино, већ фантастични пејзажи сићевачких литица. Они су јавности постали доступни 1887. кад је клисура први пут од настанка пробијена за саобраћај изградњом железничке пруге.

Путници возова, укључујући славни „Оријент експрес“, први су задивљено гледали неизмерне вертикалне зидине литице масива Кусаче над левом обалом Нишаве, који као да је пресечен ударом силног мача. Литица Јечаве, с друге стране реке, издалека се препознаје по Коло камену, прстену од стена који као круна стоји на врху литице. Под њом су надреални призори које су ветар и киша урезали у стену. Литица је украшена групама издужених купастих кула из којих тамне пећине зуре као врата у други свет. Крај њих стоје монументалне групе фигура, људи и животиња, извајаних ерозијом, које не заостају за чудесима славне Кападокије. Ту су у средњем веку биле испоснице монаха пустињака сићевачке Свете горе, а доцније хајдучке скривнице у којим се и данас тражи благо.

Највише пажње изазива лик Богородице које су природне силе уклесале у вертикалној литици крај скривене стазе ка пећини Јечави. Њен огромни правоугаони улаз, висок тридесетак метара, изгледа као двери дивовског храма и чест је мотив на сликама и фотографијама. Међутим, врло мало људи је посетило ово и друга чуда природе у Сићеву, иако је оно део градске општине Нишка бања, налази се крај прометне саобраћајнице, а до њега иде мноштво приградских и међуградских аутобуских линија. Стазе којим би могло да се шета су у најбољем случају слабо обележене, без туристичке сигнализације, а чак и планинарске ознаке су ретке. Данас је и људи и благословених винограда у Сићеву све мање. У школи с укупно тридесетак ученика, само је један ђак-првак. Некадашње винограде и пашњаке освајају кисело дрво и бодљикава драча, а велика виноградарска задруга је у стечају и закатанчена.

ПУСТИ ЧОКОТИ

НАДРЕАЛНО делује низ огромних коридираних цистерни крај пруге у Сићеву из којих се некада вино претакало директно у вагоне цистерне. Некадашњи винари кажу да се благо сићевачког виногорја возило у Словенију, где се препакивало и враћало на српско тржиште у лепом паковању, по високој цени. После распада Југославије та веза је прекинута, па су многи виногради запустели. Данас је у Сићеву остало само неколико мањих подрума, који праве висококвалитетна вина.

ВИКЕНДИЦЕ У ШИКАРИ

ОД самог села Сићева веће је и раскошније насеље предимензионираних викендица сазиданих у заштићеном парку природе Сићевачка клисура. Међутим, и оне су данас углавном пусте и зарасле у шикару, што је велика штета, јер би макар могле да се рентирају туристима.

ХРИСТОВИ ИНИЦИЈАЛИ

ЗАНИМЛјИВО је да се Сићево помиње и као магијски појам у једном средњовековном зборнику медицинских, ветеринарских и земљоделских знања, пронађеном у румунском Банату. У рецепту против неродности винограда, наводи се да треба написати реч Сићево и Христове иницијале на цигли, која се онда закопа под лозу, а она ће убрзо почети да рађа.

Извор: „Вечерњих Новости“