Мај 1973: Кад се време мења, стегне ме реума: сврби и бургија у оба рамена, тишти ме зглоб десне руке… Ако не за лепа времена, а оно бар тада, сетим се табли леда које сам у шеснаестој години вукао на леђима, за сладолед од кога смо живели моја покојна мајка, Радмила, покојна сестра Вида, мој брат Жарко и ја…
ОТАЦ ДРАГО, радио је у руднику „Јелашница“, пет километара од Нишке Бање у којој смо живели. Био је јамски техничар и сваки динар мале плате крваво је зарађивао. Тежак рад нарушио му је здравље и, 1948. умро је. Остали смо само са минималном, породичном пензијом, од које се, како се онда говорило, није могло ни умрети, а камо ли живети…
Мајка је на све начине покушавала да се запосли, али без икаквог успеха. Почела је да препродаје ствари, да штрика и да нас од те злехуде зараде издржава.
Са девет година, колико сам имао када је отац умро, осетио сам сву тежину немаштине и како сам постајао старији, све више сам желео да мало помогнем мајци да, неком успутном зарадом, повећам кућни буџет.
Радио сам, преко школског распуста, код ујака који је имао радњу за поправку писаћих машина, био сам портир у хотелу „Србија“… Све то помагало је, али недовољно.
ОНДА се мајка, сналажљива како ју је природа саздала, сетила да би могла да отвори посластичарницу. У то време, у Нишкој Бањи радила је само једна, што је, преко лета нарочито, када су долазили гости, било недовољно. Почела је да припрема, поред свег посла који је имала, мајсторски испит.
Захваљујући разумевању једног инжењера који је познавао нашу ситуацију и знао да је то једини начин да се прехранимо, испит је одмах положила. Добила је мајсторско писмо и у Миленковићевој палати, у ствари у хотелу „Партизан“, нашла је локал.
Могли смо да почнемо са радом…
У НОВОМ послу, ја сам добио улогу главног физикалца, главне радне полуге. Игра са другарима, Бором Јапанцем, Ђоком Ћуретом, Батом Шоном, Југом Сирдљугом, пикање лопте на Грчкој ливади, купање на Женеви, тако смо звали плажу на Нишави, проредило се.
Сваког јутра скупљао сам празне џакове и полазио у „Албатницу“, километар и по удаљену од Грађанске болнице у Нишу, по табле леда.
Товарио сам их на леђа, увијене у џакове и носио до трамвајске станице. А ту, на станици, чекале су ме нове муке. Требало је или прошверцовати лед у трамвај, или наћи кондуктера довољно мекана srcа који би ми дозволио да уђем.
Ови други били су много ређи, тако да сам редовно шверцовао лед. Наравно, лед би због врућине у трамвају брзо почео да се топи и моји пакети су ускоро постајали мали извори из којих су по трамвајском поду, између летвица, текли прљави поточићи.
Путници су протестовали, кондуктер је заустављао трамвај, а када би наишла и контрола – долазило је бога ми и до жустрих расправа па и туча …
НЕ, НИСАМ волео да се тучем… Па ипак, био ме је глас да сам прави разбојник. Уписао сам се, у то време, чак и у боксерску школу, код Браце Лозановића, боксовао сам у другој екипи, у полутешкој категорији, а чест спаринг партнер био ми је данашњи директор Луткарског позоришта у Нишу, Цветичанин…
Познат по јаком ударцу, често сам добијао незахвалну улогу вратара на игранкама, у ствари „чистача“ чији је посао био да заводи ред и мир, да дели правду кавгаџијама. По некад сам морао некога и да нокаутирам.
Увек ми је после тога било тешко, било ми је криво што сам морао да урадим, али – морао сам. Јер, и за то сам примао по неки динар…
Када данас, са ове дистанце, читаво то стање анализирам, схватам да је тај мој бунт, то моје импулсивно реаговање било последица ситуације у којој смо се налазили ја и моја породица. То није бунт против људи, него против услова у којима сам, рођењем и стицањем несрећних околности, био осуђен да живим…
БИЛО како било, уз тучу и свађу, или без њих, тек плоче леда су свакодневно стизале на последњу трамвајску станицу. Тамо су ме, обично, чекали моји другари и помагали да их пребацим до посластичарнице. Онда су они одлазили, на Грчку ливаду или Женеву, а ја сам почињао да правим сладолед…
Памтим то бакарно казанче, око кога сам стављао изломљени лед претходно добро насољен, ту смесу која је тек уз много мога зноја постајала сладолед…
Када бих све припремио, почињао сам да окрећем точак чији су се окрети преносили на жљеб, а са овога на то бакрено казанче и једну шипку у њему која је мешала смесу…
Мешање сладоледа обично је почињало у десет и тридесет а завршавало се у подне да бисмо, поподне, имали свежу робу…
МАЈКА је решила да развије посао. Поред колача, сладоледа и лимунаде, почели смо да правимо и продајемо и кифлице, млеко, белу кафу … Све то речено је код куће која је била подоста удаљена од посластичарнице тако да смо, сестра, мали брат и ја, сваког јутра вукли кроз парк канте, тепсије, лонце са нечим…
Наш дан почињао је врло рано, били смо на ногама већ у шест часова, у време када су наши вршњаци увелико спавали … Већ у девет био сам уморан и поспан…
Па ипак, живело се. Пара је било не много, али више него раније кад смо сви били без посла. А ја никада нисам био толико уморан да не бих, у нашој посластичарници, запазио по неку згодну девојчицу.
Једна ми се баш допала. Долазила је сваког дана на белу кафу и кифлице, седала за исти сто, полако јела и, после оброка, пушила. Нисам никако смео да јој приђем. Плашио сам се да ће ме одбити.
Једног дана осмелио сам се и, док сам јој наплаћивао, оставио сам испод пепељаре на столу, цедуљицу са љубавним јадиковкама…
Побегао сам у задњи крај посластичарнице и кроз рупу на вратима, посматрао хоће ли она подићи пикслу … Подигла је и нашла цедуљицу… У том часу заборавио сам и на табле леда, и на недоспаване ноћи и на тешке канте и плехове са погачицама и кифлицама, заборавио сам на све…
И ДАНАС волим сладолед, купујем га и једем у огромним количинама. Али, правим разлику између овог данашњег и оног мог сладоледа. Овај, данашњи, некако ми је преуглачан, премодеран, као да је у целофану.
Онај мој сладолед био је грумуљчавији, имао је често и комадиће леда у себи, али био је најбољи сладолед на свету јер сам га ја правио, нудио, продавао, о њему мислио најлепше и – од њега живео…
Написао: Љубиша Самарџић, обрада: Yугопапир (ТВ новости, 1973.)