Надреално је реч која најпрецизније описује две клисуре на југу Србије, Сићевачку и Јелашничку, праве галерије чуда природе. Стрми зидови оба кањона, украшени фантастичним каменим скулптурама које су извајали ветар и вода, воде ка Нишкој котлини. Путеви из клисура који се ту укрштају чине Ниш једном од најважнијих раскрсница цивилизација, од искона до данас.
Путем дуж гребена клисуре су пролазили сви освајачи са Истока и Запада, зато су Римљани ову саобраћајницу с правом назвали Виа Милитарис – Војни пут. Он је спојио Подунавље с Босфором и Дарданелима, додирном тачком Европе и Азије, где је у 4. веку император Константин родом из Наиса, преселио престоницу и назвао је Нови Рим. Народ је центар Источног римског царства, које је наџивело западно 1.000 година, назвао Константинопољ или Цариград. За Србе је пут ка њему био и остао Цариградски друм.
Славна прошлост
Малобројно становништво села над клисурама до данас је сачувало сећање на славну прошлост, па трагове античке саобраћајнице назива Римски пут. Дуж најдраматичнијег гребена Сићевачке клисуре, у Градиштанском кањону чије се литице спуштају у дубину око 400 метара, још стоје римске банкине и поѕиди. Овим путем је с Блиског истока, преко Грчке и Србије у Европу стигло хришћанство. Њиме су ходали ученици првозваних апостола ширећи веру у градовима. Зато није чудо што је император Константин из Наиса, данашњег Ниша, града на низводном крају Сићевачке клисуре, добро познавао и озаконио хришћанство. Није случајно да је у Ремезијани, граду на узводном ждрелу Сићевачке клисуре стасао и живео један од најзначајнијих ранохришћанских писаца и епископа Никета. Симболично, он је из Ремезијане с једног краја кањона, крстио цара Константина из Наиса, с другог краја клисуре.
Предање, топоними и материјални остаци потврђују да је овде постојало мноштво манастира у кањонима, а најстаријим се сматра онај посвећен Ваведењу пресвете Богородице у атару села Сићево. Он се по легенди налазио у подножју брда Јечаве на почетку Сићевачке клисуре, где је некад бујала винова лоза. По предању, Свети Сава се идући ка Цариграду путем по литици Јечаве уморио и свратио у Сићево, окружено виноградима. Затражио је воде од једне домаћице, а она је одговорила да „воде нема већ само вина“ и пружила му врч. Када је Свети Сава окусио пиће са сићевачких падина, благословио је село и винограде.
Православне светиње
Због тога, веле становници клисуре, ни османска најезда није успела да искорени Сићево и његову светињу. Једна легенда каже да је први Богородичин манастир тад прелетео из подножја Јечаве на другу страну Нишаве, под скуте врха Кусача, где и данас стоји. Друго предање каже да су Турци у првом налету разорили манастир и забранили подизање новог, али су преживели монаси и Сићевчани током једне олујне ноћи козјим стазама и преко набујале реке пренели на рукама камен цркве. Поново су је изградили на скровитим месту у шуми под Големим каменом, како се у овом крају назива монументална литица Кусаче.
Богородичин манастир је запустео после аустро-турског рата 1689. године, јер је у Великој сеоби становништво и монаштво старог Сићева отишло ка северу. У празне куће и закоровљене винограде је дошао збег српских винара и сточара с Косова и Метохије. Обновили су чокоте и торове, али Богородичин манастир је остао празан цео век. Црква и конак су обновљени тек 1835 и поново страдали 1841. у време Нишке буне. Манастир је оживео 1875, па опустео у Великом рату. Васкрсава 1921. кад у њега долазе монаси избеглице из Русије, носећи икону Чудотворне мајке Божије, због које манастирчић у сићевачкој клисури и сада посећује много верника и невољника.
Литица Кусаче, Сићевачка клисура – Градиштански кањон, Лик Богородице у Стени
.jpg)
Тако се историја на неки начин поновила. Руски калуђери стигли су у Сићевачку клисуру бежећи пред „црвеним терором“, баш као што су у средњем веку на ово место стигли Светогорци бежећи пред Османлијама. Темељи богомоља и топоними, као што је име села Манастир, откривају постојање средњовековне Сићевачке свете горе. Трагачи који су се „заражени“ златном грозницом спуштали низ потпуно стрму литицу клисуре из које „зевају“ тамни отвори бројних пећина, открили су трагове боравка људи у њима. Постоје сведочанства да су ту биле испоснице монаха самотњака, исихаста, који су бежећи од Османлија са Атоса у 14. веку, тражили оваква чудесна места да у њима тихују. Можда их је привукло што на литици Јечаве, брда на улазу у Сићевачку клисуру, игра светла на камену приказује Богородичин лик.
По предању, и манастир Иверица крај села Островица је име добио по руским монасима из светогорског манастира Ивирона на Атосу. Они су бежећи пред Турцима уточиште и мир нашли у Сићевачкој клисури. За њима је у непроходни кањон Нишаве стигло још много калуђера избеглица с Атоса, који су на монументалним литицама направили малу Свету гору са 20 обновљених и новоизграђених манастира. Ту је цветало сликарство и преписивачка школа, окупљали се и српски борци за слободу, а збегови налазили уточиште. Турци су у 16. веку упали на велики народни сабор у Иверици и у манастирској порти живе закопали 12 девојака, а затим спалили светињу. Од ње је остала само легенда, све до краја 19. века кад су инжењери српске војске почели да пробијају железничку трасу кроз клисуру.
Пошто је краљ Александар Обреновић спасен од дављења у мору током летовања 1895. у Бијарицу, у славу тог догађаја инжењери су на старом црквишту код Островице подигли нови храм. Копајући темеље, нашли су новчиће из времена цара Уроша Нејаког, који су сведочили да је првобитна црква ту постојала у 14. веку. Затим су пронашли и женске кости и накит, које се по предању припадале мученицама из 16. века. Мошти се и данас налазе у манастиру где је црква свакодневно отворена, иако монаштва нема. У храм долази велики број верника из Понишавља да се помоли моштима мученица и пред икони Свете Петке, која се прочула као „брзопомоћница“ у невољи.
ТАЈАНСТВЕНО ЦАРЕВО КОРИТО
Према предању, у Јелашничкој клисури је било много цркава. Најважнија је била посвећена Светом Илији, на ивици литице високе око 200 м, крај „прозорца“ у стени. На том минијатурном платоу, у камену постоји савршено исклесан правоугаони гроб, који се зове Царево корито.
.jpg)
– У доба Рима на тако високим и истакнутим местима сахрањивана су или спаљивана тела само најугледнијих личности. На пример, на брду Магура изнад Феликс Ромулиане је обављена апотеоза односно спаљивање тела императора Галерија и његове мајке, јер се сматрало да се тако уздижу међу божанства. Зато све указује да је и Царево корито изузетно место које крије велику причу – каже проф др Миомир Кораћ, директор археолошког института САНУ.
На другом крају гребена Јелашничке клисуре, налазиле су се по предању цркве Светог Симеона Немање и Светог Саве. Нажалост, Јелашничка клисура никада није систематски археолошки истражена.
НАЈСТАРИЈИ ЖИВОПИС
Записи на живопису манастира Ваведења пресвете Богородице у Сићеву показују да је црква подигнута 1644. у време обнове Пећке патријаршије. Њене тадашње прелепе фреске, насликане у стилу српске традиције 15. и 16. века, чудом су преживеле још неколико похара и сеоба. Данас је овај живопис најстарији очуван у нишком крају.
.jpg)
УТОЧИШТЕ ЛјУДИ У ЛЕДЕНОМ ДОБУ
Археолошка открића у пећини Баланици сведоче да је Сићевачка клисура била пријатно место за живот људи чак и у време најстрашнијег леденог доба. Научници кажу да је овај део Балкана био тада био капија Европе и уточиште у коме су, као у Нојевој барци, људи, биљке и животиње нашли склониште од вечног леда.
Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ