Тадашњи управник бање др Милан Шијачки краља описао као скромног човека који никакве посебне удобности није тражио за себе.
Пре осам деценија, 9. октобра 1934. године у Марсеју је убијен краљ Александар Карађорђевић. Само десетак дана раније краљ Александар био је у својој, испоставило се, последњој посети Нишкој Бањи. У бањи се лечио, али и уживао у лепотама околине и радо разговарао са народом из овог краја.
Први долазак краља Александра у Нишку Бању везан је за његову прву посету Нишу 1928. године. Ниш једо тада важио за „обреновићевско гнездо“, због чега је краљ Александар са зебњом прихватио позив тадашњег председника нишке општине (а касније и председника Владе Краљевине Југославије) Драгише Цветковића да посети град на Нишави. Ипак, све је прошло у најбољем реду.
Већ 1929. године престаје Драгишина наклоност према краљу Александру. Након увођења Шестојануарске диктатуре Драгиша Цветковић је остао без министарског положаја, а одмах потом и без места председника нишке општине. Цветковић постаје опозиционар режиму.
Од 1928, па до убиства октобра 1934. године, краљ је сваке године посећивао Бању. Често и три пута годишње, „тражећи лека за нарушено здравље. Реума, болест већине рововских ратника и коњаника, мучила је краља, учесника свих победоносних ратова Србије, мада му је било тек 47 година И поред бројних познатих лековитих монденских бања Европе, изабрао је Нишку Бању да у њој себи нађе лека“, забележио је др Милан Шијачки, у то време управник Бање, у својој монографији из 1935. године.
Шушкало се, међутим, да краљеви доласци у Нишку Бању нису били везани само за његово лечење. Према тим гласинама, краљева љубав према Нишкој Бањи долазила је и отуда што је био у „сентименталној вези“ са лепом рођаком једног од челних људи тадашњег нишког Дуванског монопола. С тим у вези појавио се у Нишу један летак, који је приписан Драгиши Цветковићу. Он је више пута био привођен у полицију, али се није могло доказати да је аутор летка.
С обзиром на то да је Бања била прилично неуређена, за краља је „на брзину адаптирано такозвано Турско купатило. Округли базен добио је беле чехословачке плочице, а читав објекат име Краљево купатило. На стаклу је био краљевски грб. Овако реновиран базен је био доступан свим гостима и грађанима, изузев једног сата у току дана, када га је користио краљ“, бележи др Милан Шијачки.
Шијачки описује краља Александра као врло скромног човека а Није никада ништа за себе нарочито тражио. Његов идеал: чисто, бело окречено и најједноставније уређене просторије чиниле су Га задовољним. Требало је много труда док се приволео да одобри израду за Њега специјалних оделења. Када се једног дана у томе успело, одобрио је стим, да се у старом базену, у коме се Он купао, не смеју вршити никакве преправке.
„Пазите да се не оштети старина – ја њу волим“, рекао је једном благо и ми смо Га послушали.
Увек, својом очинском бригом, старао се да око бање сакупи све оне који јој могу бити од користи. У знак тог признања, г.проф. Др. Д.К. Јовановић изградио је специјално за Њега један инхалатор, у чијој је средини боравак био веома пријатан, за разлику од неких страних, у којима је висока топлота или непријатна влага захтевала специјалан начин одевања и изазивала многе нелагодне сметње.
Из својих личних средстава подигао је своју задужбину – „Народно купатило Краља Алвксандра И“, с тим да се у њему сви сиромашни могу бесплатно купати у току целе године, а остали уз минималну цену.
Благодарећи Њему, бања се почела нагло развијати, пише Шијачки.
Краљ је у Бању долазио „пакардом“ који је привлачио пажњу и мештана и гостију. „У бањском потоку топле воде, још неуређеном шофер је сваког јутра прао отворени Краљев пакард са круном напред на хромираном хладњаку, праћен погледима радозналих 6ањских гостију, нарочито деце“, пише Никола Јовановић у „Нишком веснику“, и наставља: „После јутарњег купања у бањској топлој води краљ се, увијен у бели пешкир, хитрим корацима враћао у вилу ‘Јела’, удаљену двестотинак метара од купатила. „Поподне је ишао у протоколарне посете у суседне градове, а деца су очекивала његов повратак пред вече, гледајући с брда облаке прашине коју је снажни аутомобил остављао за собом. Био је то знак да се окупе и поздраве га, вичући: „Живео краљ“. Он је, са осмехом, отпоздрављао руком.“
Краљ Александар и краљица Марија у Нишкој Бањи су обележили десетогодишњицу брака (1932.). „Нишки весник“ о томе пише: „За десетогодишњицу од венчања Нј. Величанства нашли су се у Нишкој Бањи. Нј.В. Краљица, у очи дана десетогодишњице допутовала је аутомобилом, којим је сама управљала из Београда. До Алексинца јој је у сусрет ишао Нј.В. Краљ. У миру и са скромношћу која их краси, провела су Њихова Величанства овај дан у Нишкој Бањи.
Бан г. Живановић и претседник општине г. Чавдаревић још ујутру су се уписали у дворску књигу доневши лепе букете природног цвећа Н.В. Краљици. У току дана и многобројна нишка друштва, а међу њима Српска Мајка, Књегиња Зорка, и остала, послали су своје делегације да честитају овај дан Нј.Величанству.
Милан Шијачки у патетичном тону пише о жалости због краљеве погибије: Онда, када је све било уређено, када је требало да ужива у благодети свога великог труда отели су нам Га. На десетак дана, пред кобно путовање у Француску, дошао је још једном у пролазу, да нас обрадује и да ое окупа. При поласку, тешка srcа, узвикнуо је – „До виђења!“
Споменик у бањском парку
Узнак почасти покојном краљу, године 1936. у Бањи Је откривена његова спомен-биста. Урађена је по наређењу ондашњег председника нишке општине Драгутина Петковића. Спомен-бисту урадиоје познати академски вајар Марин Студин, а изливена је у бронзи у уметничкоЈ ливници ‘Вождовац“ у Београду. Била Је постављена у врх данашњег степеништа изнад фонтане у парку, а откривена је на Видовдан 1936.
Један савременик је о томе записао: „Освануо је диван дан Видовдан. Трамваји од зоре препуни Нишлијама који желе да одају још једном пошту трагично погинулом краљу и присуствују откривању споменика. Ангажовани су и сви такстисти. Многи су у фијакерима породично, а и шпедитери имају посла. Бања је опседнута гостима, који са пијететом и са тугом на лицу прате церемонијал. Чују се јецаји а виде се и сузе у очима. Ту су највиши представници Власти, војске и цркве. Споменик је откривен и освећен, а цео простор прекривен пољским цвећем грађана и сељака које су га сами убрали и са сузама туге положили.
После Другог светског рата мермерне коцке са постамента споменика краљу Александру су искоришћене за споменик жртвама фашизма код „Зеленгоре“. Биста је претопљена.
Коментари су затворени.