Na promociji njegove knjige „I smrtno i večno“ sala Lutkarskog pozorišta bila je prepuna. Nebrojano puta bio je na rubu smrti, ali ga je njegov snažan duh izveo iz svakog životnog ponora. Detinjstvo je proveo na Crvenom pevcu, svetski putnik je u pravom smislu te reči, a sudbinu mu je prorekla vračara u Vučitrnu kada je imao sedam godina. On je alpinista i inženjer zaštite na radu Slobodan Gejo, a ovo je samo delić njegove životne priče koju je ispričao Niškim Vestima.
Proročica iz Vučitrna
Porodica Gejo se u Niš doselila iz Vučitrna. Slobodan se seća da su bili jedina srpska porodica i da su svuda oko njih živeli Albanci. Srba je bilo malo i uglavnom su živeli u drugim delovima grada.
“Imao sam sedam godina, to je bilo 1958. U jednoj napuštenoj kući, kod mlina, ulica se zvala Partizanska, sedela je starija Ciganka. Padala je kiša kada sam prolazio i ona me sklonila u kuću. Usput sam pokupio neko trnje na rukama i htela je da mi pomogne. Vadeći mi trnje iz ruku, počela je da se iznenađuje gledajući linije na mom dlanu. Čudila se kako je moguće da dete ima dlan tako izbrazdan linijama. Sećam se da je rekla da one govore o neprestanom umiranju i rađanju. “Kuku, ovo u životu nisam vid’la” (smeh). Tada mi je rekla da ću imati lep, dugačak i jako čudan život”, priseća se Gejo.
Kaže da je tada, kao dečak, bio zbunjen njenim rečima da će mu život donositi nesvadišanje događaje, ali se često, na putovanjima, sećao tog „proročanstva“.
ŽEĐ ZA PLANINANA I PUTOVANJIMA JAVILA SE VEĆ U TINEJDŽERSKIM DANIMA, U SEDMOM RAZREDU OSNOVNE ŠKOLE, KAŽE ALPINISTA SLOBODAN GEJO.
“Nisam na selu imao babu i dedu kod kojih bih odlazio, pa sam lagao drugare da vikendima idem kod babe na selo. U stvari, običavao sam da zažmurim, uperim prst na geografsku kartu i koja mi planina bude najbliža, sedam na autobus i idem,” objašnjava.
Odlazak u planinu bilo je rešenje i za sve životne probleme.
“Kupim dve slane kifle i bežim u Suvu planinu. Napravim kolibu i kad padne mrak – trkom kući. Bilo me strah da me vuci ne pojedu”, dodaje uz smeh.
Urbani život i planine
Crveni pevac je bilo vreme drugara i mangupiranja.
“To je bio jedan urbani život. Različit od planinskog, seljačkog , što je mene uvek privlačilo. Mamilo me da istražujem, da se penjem visoko, da se zavlačim u rupe. Što bi rekla moja baba “tražiš si đavola”.
Alpinizam je, kaže, izabrao kao “prevozno sredstvo” da stigne do svog cilja. Moglo je da bude i moreplovstvo, letenje, bilo šta drugo, bitno je da se putuje.
Na pitanje Niških Vesti da li otprilike zna koliko je stotina hiljada kilometara do sada proputovao, Slobodan Gejo je odgovorio:
“Znam za zadnjih 20 dana – preko 9000 kilmetara. Od Niša, preko Milana i Torina. Bijanson, Alpi, Maribor, Inzbruk, Langefeld, Minhen, Niš. Iz Niša Sofija, pa Pariz. Iz Pariza sam došao u Niš pre tri dana”, obrazložio je ovu impresivnu kilometražu.
Kaže da živi jedino kada putuje, ali da se s godinama ipak nešto promenilo.
“Sve više jedva čekam da se vratim kući. Ne živim više na Crvenom pevcu i Margeru. Napravio sam kuću u najlepšem delu sveta među najvećim stenama ovog kraja. Živim u Jelašničkoj klisuri. Buđenja, jutra, večeri, noći to je moj san,”kazao je Niškim Vestima.
Himalaji, Andi, Kilimandžaro
Slobodan Gejo, po obrazovanju inženjer zaštite na radu, popeo se na vrhove najpoznatijih planina na svetu. Niški alpinista osvojio je sve himalajske vrhove, a nekoliko puta popeo se do krova sveta – Mont Everesta. Osim azijskih, osvojio je i sve planinske vrhove u Africi i Južnoj Americi. 1996. godine, sa američkom ekspedicijom išao je na Himalaje bez boca sa kiseonikom, a godinu dana ranije POTPUNO SAM , obišao je severnu stranu Tibeta. Američki „Afrika eksplorer“ ga je 1999. godine angažovao kao profesionalnog vodiča za istočnu Afriku i Kilimandžaro.
“Svaka od planina je na mene ostavila neizbrisiv trag, jer u svakoj sam se borio sa nevoljama običnog čoveka da savlada nemoć i bol koji donosi uspon na velike planine, ali najopasniji vrhovi na kojima sam bio za mene su ostali Cho- Oyu i Mont Everest, “ rekao je Gejo.
Na naše pitanje kako je birao planine i mesta na koja će putovati, Gejo je odgovorio:
“Nisam ja ništa birao.To se događalo. Dobijao sam pozive, na primer u Afriku nikada nisam planirao da odem. Tamo su male planine, Kilimadžaro, 6000 metara, za nekog ko zaista stremi visinama to nije izazov (smeh). Međutim, posle Everesta, Amerikanci su me zvali da budem vođa ekspedicije u istočnoj Africi. Vođa safarija sam bio 7 godina, 13 puta sam se popeo na Kilimandžaro, sa raznih strana. Na Mont Keniju, na dva vrha Nelion i Bation popeo sam se 11 puta. Safari mi je bio dosadan, organizovao sam jedan odlazak na živi vulkan Ol Doinyo Lenga u Tanzaniji , išli smo peške pod naoružanjem, to je bilo baš uzbudljivo,” (smeh).
O Latinskoj Americi Gejo kaže da je bila njegova priprema za izazove koje su donosili Himalaji. Priprema i organizma i misli. Za planinske vrhove Južne Amerike kaže da su izuzetno lepi, da se do njih lako stiže i da priroda nije surova.
Najfascinantniji su Tibet i Himalaji.
“Tamo ne zavisi sve od tebe i nisi ti moćnik, Himalaji, ta antena sveta šalje takve vibracije da jednostavno moraš da se upravljaš prema njima. Moraš da budeš spreman na sve, na lepo i ružno. Na bezizlaz, lavinu, kadse ruši ceo grad veličine Niša, a ti si u sredini,”objašnjava Gejo.
NA PITANJE KOLIKO JE PUTA NJEGOV ŽIVOT BIO IZLOŽEN SMRTNOJ OPASNOSTI, GEJO NE ZNA ODGOVOR.
“Ne znam koliko sam se puta svesno i nesvesno spasio iz bezizlaza. Koliko me puta sama sudbina izbacila na površinu. Davio sam se u reci, padao sam, obrušavale su se lavine na mene, bio sam zarobljen u dubokom snegu.”
Prvi roman
Svoj prvenac, putopisni roman ““I smrtno i večno“, Slobodan Gejo promovisao je u prepunoj sali Lutkarskog pozorišta. U ovoj knjizi pokušao je da sačuva od zaborava sve svoje emocije, razmišljanja, događaje, ljude i mesta na kojima je bio. Knjigu je izdao Niški kulturni centar, a najavio je da upravo piše i drugu, jer njegov život ne može stati u 300 stranica samo jedne knjige.
“Putujući po svetu čovek stalno traži neko novo saznanje, nove svetove, nova iskustva. Tražeći sebe u najtežim trenucima, upoznaje se u najvećim iskušenjima. Dolazi do saznanja o suštini života. Drugačije posmatra svoje okruženje i probleme sa kojima se sreće u životu. Kontroliše svoja osećanja i upravlja sobom na pravi način. Čovek koji siđe s visoke planine posmatra život iz drugačijeg ugla nego što je to radio pre uspona,” tvrdi Gejo.
Poruka za kraj
“Ne smemo da bežimo od izazova i da se krijemo od muke i trpljenja. Moramo da naviknemo sebe da ništa što je lepo, dobro i vredno nije lako dobavljivo. Sve vredno se jako teško osvaja. Moramo da ojačamo sebe i da budemo uporni u želji. I naravno, treba oslušnuti i slediti taj unutrašnji glas. On zna pravac”,zaključuje uz osmeh.
Izvor: NIŠKEVESTI