Vitez Nacionalnog reda za zasluge Republike Nemačke, počasni građanin Grada Brastilave, umetnik, slikar i putnik amater, prevodilac, germanista, specijalista u nemačkoj i austrijskoj dramskoj i poetskoj književnosti, diplomata. On je Filip-Anri Ledri, a Srbija je trenutna destinacija u kojoj je našao inspiraciju za svoje slike. Vreme provodi u Niškoj Banji gde je pored upoznavanja sa kulturom i načinom života ljudi sa ovih prostora, boravak tamo iskoristio da svoje političko iskustvo i znanje o međunarodnim odnosima podeli sa rukovodstvom opštine.
Sa gospodinom Ledrijem razgovarali smo o njegovom doživljaju Niša i Banje, o mogućnostima turističkog napretka, ali i o slikanju i inspiraciji. „Važno je lutati ulicama gradova! Ja izbegavam velika turistička mesta, jer je upravo bogatstvo kontakata sa ljudima ono što na turističkim mestima ne možete kupiti i videti.“
Šta vam se najviše dopalo u Niškoj Banji i Nišu, a da možda i nije turistički atraktivno?
Mir i zelenilo je ono što karakteriše Nišku Banju. Sviđa mi se to što šetajući ulicama možete videti njenu dugu istoriju. Dok putijem ka Nišu volim da posmatram kog su profila ljudi koji ulaze u autobus: kako se ponašaju, u koje doba dana ima starijih ljudi, a kad ima mlađih. Onda, za samo 20 minuta putovanja prelazite u jednu sasvim drugu dimenziju: gradska gužva, zgrade iz raznih perioda: komunizma, otomanskog, rimskog. Sve to zajedno stvara jednu jako interesantnu celinu.
Ipak, ono što po ovom umetniku razlikuje ovdašnje gradove od evropskih su reklame koje se mogu videti svuda. To u Evropi, kaže on, ne bi moglo da prođe.
Kafići i diskoteke u Tvrđavi u Evropi ne bi mogli da postoje. Ja ipak razumem tu stalnu borbu između biznisa i istorijskog spomenika kakva je Tvrđava. S druge strane ne volim ni gradove muzeje, poput Drezdena koji je otvoreni muzej, Praga koji je postao izveštačen i više nije interesantan. U Pragu recimo ne mogu da upoznam češku kulturu, kao što mogu ovde da upoznam srpsku.
Šta je to što Nišu fali?
Niš i region nemaju magnet za turiste, poput nekog velikog muzeja recimo. Niš ne treba da se takmiči ni sa Beogradom ni sa Sofijom. U njemu ima i istorijskih mesta, i tragičnih mesta kao što su logori, ima osnove koje mogu da se nadograđuju. Grad i region bi trebalo da razvijaju takozvani turizam bliskosti, za sve ljude koji su voljni da upoznaju i Niš i ceo kraj oko njega.
Preporuka, savet?
Eko turizam, agro turizam, biciklizam po krajoliku oko Banje. Takve aktivnosti pružaju dovoljno mogućnosti za uključivanje stanovništva. Zatim, treba promeniti sliku Banje. Prva slika koju vidite je slika starih ljudi. Organizacija velikih događaja, poput maratona je nešto što privlači drugačiju populaciju. Niška Banja treba da odjekuje muzikom koja privlači omladinu.
Kako biste prikazali Srbe na vašim slikama?
Ni previse srećne, ni tužne, nešto između. Bogate duhom, ali oskudno odevene.
Šta vas inspiriše?
Odeća, navike, građevine, kuće, spomenici. Naravno i kultura ljudi, njihov način života. Različite stvari vidim kao inspiraciju, a svaka zemlja ima svoju kombinaciju boja i oblika. Moja vizija gradova i zemalja su moje slike. Kada me pitaju kakav je neki grad ja volim da pokažem svoju sliku i kažem: „Ovakav!“
Svojim slikama sa putovanja, kaže, daje skroman doprinos boljem razumevanju sveta.